U Novom bratstvu br. 167, 22. 3. 2024.

https://far.rs/wp-content/uploads/2024/03/Novo-Bratstvo-167.pdf

Petar Krstev: Wintersemester in Linz
Bulletin der Bulgaren in Serbien "Neue Bruderschaft"

    Die Ergebnisse liegen vor, ich bin Rekordhalter beim Verzehr von steirischen Äpfeln in Kilokisten.

    Ich schreibe dies Anfang März, angeblich ist noch Winter und das Sommersemester hat in der letzten Februarwoche mit der Orientierungswoche begonnen. Ich habe die Orientierung nicht so völlig vermisst wie Ende September, als das Wintersemester begann und die Sonne brannte. Orientierung ist eindeutig notwendiger denn je.

    Ich kam dieses Jahr rechtzeitig an, um am Schalttag das Dachstein-5Fingers-Plateau zu besteigen, mit meinen europäischen Kollegen und einem Tandem von Professoren, in zwei Gondeln, mit Stöcken und Schneeschuh-Katzenhüllen. Der Professor und ich konnten das Rätsel des Mittelfingers nicht lösen. Im Gegensatz zu den anderen vier Fingern, bei denen es sich um Stahlterrassen mit einer transparenten Barriere handelt, verfügt der mittlere Finger über eine sprungartige Erweiterung, deren Zugang durch einen Zaun und ein Schild geschützt ist. Obwohl das Plateau Tausende von Metern hoch ist, scheint es für einen Fallschirmsprung niedrig zu sein.

    Hurrikanhöhen, das ist sicher. Der Wind, der Sie zurück nach Oberösterreich zu blasen droht – und von dort sind wir mehrmals umgestiegen, um hierher zu gelangen – und die sengende Sonne, die das Fotografieren fast unmöglich macht. Ein wohlverdientes Wiener Schnitzel, wer weiß wie weit weg von Wien. Kein Wunder also, dass sich eine Spanierin die Herkunft aneignet, indem sie es nicht einmal Schnitzel nennt, geschweige denn Wiener.

    Die kleine Stadt Hallstatt, von wo aus wir mit dem Schiff zum Bahnhof zurückkehren, ist von unbeschreiblicher Schönheit.

    Mein erstes Wiener Schnitzel habe ich Mitte Oktober in Linz, am Postlingberg, gegessen. Der OeAD – dessen Postgraduiertenstipendiat ich für die letzten drei Monate des Jahres 2023 und von März bis Juli dieses Jahres bin, und im Januar wurde ich allein gelassen und verbrachte den Februar in meiner Jagodina – nahm uns mit einem kleinen Zug auf eine Stadtrundfahrt mit, und dann zum Postlingberg mit einer weiteren der vier Straßenbahnen der Stadt, soweit sie einer aus dem 19. Jahrhundert ähnelt, als sie hier ihren Betrieb aufnahm.

    Der OeAD begrüßte uns Stipendiaten aller Couleur im Oktober in seiner Zentrale in Wien, als ich auf ein Paket Winterkleidung von unserer Fakultät für Pädagogische Wissenschaften wartete, wo ich meine Ausbildung zum Informatiklehrer fortsetze und Gast der Pädagogischen Hochschule OÖ.

    Nach zwei Workshops, zwischen denen ich als einer der ersten zehn, die ihren Lebenslauf einreichten (auf Deutsch, obwohl Englisch ausreichend war), ein offizielles Fotoshooting hatte, und vor einer Führung durch Wien fuhr ich mit der U-Bahn zu einem Plattenladen ohne Fahrkarte. Dank des Controllers, der offenbar keinen Plattenspieler hat, kam meine Goldene Schallplatte um hunderteinviertel Euro teurer raus...

    Nachdem ich mit dem Zug nach Linz zurückgekehrt bin, fahre ich mit meinen Kollegen mit dem Auto auf halber Strecke zwischen Linz und Budweis, das ist die Strecke eines zwei Jahrhunderte alten Eisenbahnwaggons, dessen aktuelle mehrere hundert Meter, in einer Pferdekutsche, wir filmen als VR-Projekt für Neuen Medien und Arbeitstechnik im Geschichtsunterricht. Ich war der Einzige, dessen Muttersprache nicht Deutsch war.

    Halloween verbringe ich gekonnt und ohne Masken, wie alle im Publikum, beim Konzert der Hamburgerin Lina Maly, die ihr Debüt in Linz und damit im ausverkauften Posthof gibt. Für Lina war Linz heute Abend KLEIN.

    Am ersten Samstag im November gehe ich in den Kulturhof zu einem Konzert der „neuen Wiener Hoffnungen“ Freude. Freude beim Gehen und Laufen, die Bassistin und ihre Freunde haben mich angefeuert. Ich habe ein Plakat an der Künstuniversität gesehen und bin zum Konzert gegangen. Vor ihrer Tournee in Österreich veröffentlichten sie ihr Debütalbum „Salz“. Ich schätze, sie sind, wie ich, Neulinge in Linz, und hier sind wir. Hektoliter Wasser flossen die Donau hinab, an deren Ufern sich in der Altstadt der Kulturhof und das Haus von Johannes Kepler befinden, doch der geistige Faden von der Physik zur Musik wurde im letzten Jahrhundert nicht unterbrochen. Später werde ich zu einem Forum zum Thema Faschismus in den Kepler-Salon gehen und mit 39 Jahren zu den Jüngsten gehören.

    Raabheim, das Wohnheim, in dem ich das Wintersemester verbracht habe, liegt in der Nähe der Kepler-Universität, etwas nördlich von Linz, am linken Donauufer. Ich schreibe dies in Froschberg, in der gleichnamigen Straße Nr. 7, die auch der Name des Studentenwohnheims ist, in das ich gezogen bin. Hier hat der LASK seine Raiffeisen-Arena, in der Liverpool im Herbst kam, sah und überzeugend gewann.

    Mittlerweile bin ich Mitglied der Mensa (Ober)Österreich geworden und die Gastgeber luden mich regelmäßig zu Treffen ein. Ich habe eine Nachttour im Schnee durch alle ehemaligen Tore von Linz gemacht. Der Führer war als dieser alte Wächter oder jemand anderes gekleidet und trug all diese alten Utensilien.

    Die österreichische Mensa führte mich auch zum Publikum des neuen „Clever“-Quiz in der Wiener Zentrale des ORF, an dem Mensa-Mitglieder teilnahmen und gegen andere gewannen und verloren. Zuvor war ich auch im KAPU, einem Club in Linz, wo das Italo-Disco-Trio des verführerischen Sängers Nuovo Testamento spielte, dessen Vorband das belarussisch-deutsche Duo The Violent Youth war. Ich habe so viel herumgespielt, sogar mit Songs des Albums, das erst im Januar herauskam.

    Am 1. Dezember kürte die internationale Jury „Masquerade“, einen Kurzfilm, den ich mit fünf österreichischen Kollegen in vier Tagen im November gedreht habe, zum Besten des Jubiläums, dem zehnten EDIT, einem Bildungswettbewerb eines Dutzend europäischer Fakultäten für Kurzfilme unter vier Minuten, erfasst in maximal vier Tagen nach der Veröffentlichung von drei Schlüsselwörtern (editvideochallenge.org). Am darauffolgenden Donnerstag war ich mit Kollegen zu Gast in einem Podcast zum Thema EDIT: fro.at/tera-fm-ueber-die-edit-educational-video-challenge-2023, zwei Wochen später war ich zu Gast zum Thema Serbien, unsere Schulen... dorftv.at/video.

    In der Zwischenzeit habe ich im Honorarkonsulat, das wir seit vorletztem Jahr in Linz haben, gewählt und bin am Vorabend des Jahres 2024 mit der Bahn nach (Backstage) München gefahren. Drei Wochen später landete ich am Flughafen Niš. Nach fast vier Monaten zum ersten Mal nach Serbien zurückkehren. Gleich am nächsten Tag kehrte ich mit einem Nostrifizierungsdiplom nach Linz zurück.

    Vor Februar passierten wir die Postalm, schneebedeckt wie nur die österreichischen Alpen. Dies und der am Anfang des Textes beschriebene Ausflug sind die beiden Höhepunkte dieses gipfelreichen Winters. In Österreich liegt der Schnee bis Mai, vielleicht schaffen wir es also, einen weiteren Gipfel zu erobern.

***

Петар Крстев: Зимски семестар у Линцу
Весник Бугара у Србији НОВО БРАТСТВО

    Резултати су стигли, рекордни сам потрошач штајерских јабука у килограмским кутијама.

    Пишем ово почетком марта, наводна зима још траје, а летњи семестар почео је последње седмице фебруара, оријентационом недељом. Нисам сасвим пропустио оријентацију као крајем септембра, кад је почињао зимски семестар, а сунце пржило. Оријентација је очито потребнија него икада.

    Стигао сам на време да се преступног дана ове године с европским колегама и тандемом професора успнем на „Петопрсти“ плато Дахштајна, двема гондолама, са штаповима и навлакама с крамповима за обућу по снегу. Мистерију средњег прста професор и ја нисмо успели да одгонетнемо. Наиме, за разлику од остала четири прста која су челичне терасе с прозирним стајалиштем, средњи има продужетак налик на скакаоницу којој приступ брани ограда и натпис. Иако је плато висок хиљадама метара, делује ниско за скок с падобраном.

    Оркански висови, то је сигурно. Ветар који прети да вас одува назад у Горњу Аустрију – а променили смо неколико возова да из те покрајине дођемо овде – и блештаво сунце које малтене онемогућава фотографисање. Па заслужена бечка шницла, ко зна колико далеко од Беча. Не чуди онда што јој и колегиница Шпањолка присваја порекло, не зовући је чак ни шницлом, а камоли бечком.

    Градић Халштат, одакле се бродићем враћамо на железничку станицу, неизрециве је лепоте.

    Прву бечку појео сам средином октобра у Линцу, на Постлингбергу. ОеАД – чији сам постдипломски стипендиста последња три месеца 2023. и од марта до јула ове године, а јануара сам остао на своју руку, те фебруар провео у својој Јагодини – повео нас је у обилазак града возићем налик на врњачки, а онда на брег Постлинг трамвајем различитим од четири градска утолико што изгледа као 19-вековни, кад је овде и почео да саобраћа.

    ОеАД угостио је октобра нас стипендисте свих боја у својој централи у Бечу, кад сам и сачекао пакет зимске одеће с нашег Факултета педагошких наука, где сам на дошколовању за наставника информатике, а гостујем на Педагошком факултету Универзитета Г. Аустрије.

    После две радионице, између којих сам имао званично фотографисање као један од десеторо који су први послали своју биографију (на немачком иако је било довољно на енглеском), а пре вођене туре Бечом, метроом сам без карте отишао у продавницу плоча. Захваљујући контролору који очито нема грамофон, златна плоча коштала ме је сто и кусур евра скупље...

    По повратку возом у Линц, одлазим колима с колегама на пола пута између Линца и чешког Будвајза, што је маршрута два века старе железничке кочије, чијих садашњих неколико стотина метара, у вагону који вуче коњ, снимамо као пројекат виртуелне реалности за курс нових медија и метода рада у настави историје. Једини сам чији матерњи језик није немачки.

    Ноћ вештица вешто и немаскирано, као и сви у публици, проводим на концерту хамбуршке Лине Мали, која дебитује у Линцу, а самим тим и у распродатом Постхофу, који је у близини дунавске луке служио као једна од зграда некадашње железничке станице. Ако сам добро самоуко реконструисао повест градског урбанизма. Линц је те вечери био МАЛИ за Лину.

    Прве суботе у новембру, одлазим у Културхоф на концерт нових бечких нада Фројде (Радост). Радосно сетни и полетни, басисткиња и другари, озарили су ме. Видео сам плакат на Универзитету уметности и отишао на концерт. Уочи своје аустријске турнеје објавили су деби плочу „Салц“; и они су ваљда први пут у Линцу, као уосталом и ја, и ето нам споне. Хектолитри воде отекли су Дунавом, уз чију староградску обалу је Културхоф и кућа Јохана Кеплера, али интелектуалну нит од физике до музике није покидао прошли век. У Кеплеров салон касније ћу отићи на трибину о фашизму и са својих 39 година бити међу најмлађима.

    Рабхајм, студентски дом у ком сам провео зимски семестар, у близини је Кеплеровог универзитета, на самом је северу Линца, на левој обали Дунава. Ја сам на свој факултет одлазио као из новобеоградског студењака на ЕТФ; рецимо. Ово пишем на Фрошбергу, у истоименој улици с бројем 7, што је и име студентског дома у који сам се преселио. Ако останем при београдским аналогијама, ово је Сењак, тј. „Жабљак“ (Фрош = жаба); ЛАСК овде има своју Рајфајзен арену, где је јесенас Ливерпул дошао, видео и убедљиво победио.

    У међувремену сам постао члан Менсе (Горње) Аустрије; домаћини су уважили моје ускоро пунолетне крагујевачке резултате, примили ме у чланство и редовно позивају на дружења. Одазвао сам се ноћном и снежном обиласку свих некадашњих капија Линца. Водич је био обучен као ти давни чувари, стражари или већ неко трећи, носећи све те прастаре реквизите.

    Аустријска Менса водила ме је и у публику новог квиза „Клевер“, у бечко седиште националне телевизије ОРФ, у ком су учествовали и чланови Менсе, побеђивали и губили од осталих. Себе сам пре тога водио и у КАПУ, линцки клуб у ком је наступио италодиско трио заводљиве певачице Нуово тестаменто, чија предгрупа је била двочлана, белоруско-немачка Виолентна омладина. Изиграо сам се онолико, па и уз песме с албума изашлог тек јануара.

    Првог децембра међународни жири прогласио је „Маскараду“, кратки филм који сам с петоро аустријских колега снимио за четири новембарска дана, најбољим на јубиларном, десетом ЕДИТ-у, едукативном надметању десетак европских факултета у филмовима краћим од четири минута, снимљеним за највише четири дана након објаве три кључне речи (editvideochallenge.org). Наредног четвртка гостовао сам с колегом и колегиницама у поткасту посвећеном ЕДИТ-у (fro.at/tera-fm-ueber-die-edit-educational-video-challenge-2023), а две седмице касније био сам гост на тему Србије, наших школа.. dorftv.at/video.

    У међувремену сам гласао у почасном конзулату који од претпрошле године имамо у Линцу, а на дочек 2024. отпутовао сам возом у не тако далеки Минхен, слетевши на нешто даљи нишки аеродром тек три недеље касније, први пут се вративши у Србију после скоро четири месеца. Већ сутрадан сам се вратио у Линц носећи факултетску диплому на нострификацију.

    Пре коначног фебруара код куће у Јагодини, планинарили смо Посталмом, завејаним како само аустријски Алпи могу да буду. Та и на почетку текста описана екскурзија два су врха ове зиме пуне врхова. У Аустрији се снег задржава до маја, па можда освојимо још који врх.